Јурјев манастир (рус. Свято-Юрьев монастырь) православни је мушки манастир Руске православне цркве. Налази се на око 5 километара јужније од средишта Великог Новгорода, на месту где из језера Иљмењ отиче река Волхов, на подручју Новгородског рејона Новгородске области, на северозападу европског дела Руске Федерације.
Некадашњи духовни центар Новгородске републике основан је 1030. године на иницијативу књаза Јарослава Мудрог, и сматра се једним од најстаријих хришћанских манастира на подручју Русије.
Манастир се налази на листи културног наслеђа Руске Федерације под бројем 5310045000, односно на листи листи светске баштине Унеска као део комплекса Историјски споменици Новгорода и околине. Насупрот манастира налази се археолошки локалитет из IX века Рјуриково городишче.
Према предању манастир је основан 1030. године на иницијативу тадашњег новгородског књаза Јарослава Мудрог по чијем крштеном имену је и добио име. Кнежево крштено име је било Георгиј, односно у руском језику је имало форму Јуриј, па отуда и Јурјев манастир. Прве грађевине у оквиру манастира биле су од дрвета, укључујући и главну саборну цркву посвећену Светом Георгију. Први пак писани подаци о манастиру потичу из 1119. године и односе се на једну повељу књаза Мстислава Великог којом је наложено да се дрвени храм замени грађевином од чврстог материјала, а радовима је управљао мајстор Петар који се сматра првим руским архитектом.
Године 1130. књаз Мстислав, тада већ велики кијевски књаз манастиру је на управу доделио знатне земљишне поседе. Тај документ писан на пергаменту којим се манастиру дарује земља сматра се најстаријим руским правним документом, и данас се чува у музеју у Великом Новгороду.
Није познато када су тачно подигнути заштитни зидови око манастира, али је познато да се први пут помињу у једном летопису из 1333. године. У периоду XII—XIII века Јурјев манастир је имао улогу државног манастира Новгородске републике, а управник манастира архимандрит Новгородски уједно је био и главни градски судија. Крајем XV века Јурјев манастир је имао огромно имање и сматрао се за најбогатији.
Након што је током 1770-их година извршена секуларизација црквених имања Јурјев манастир је изгубио велики део својих имања и за кратко време је готово опустео. Манастирски значај почео је поново да расте након што је 1822. на место надстојатеља дошао архимандрит Фотије Спаски који је имао јако добре односе са тадашњим императором Александром І Павловичем и грофицом Аном Орловом Чесменском која је у то време важила за најбогатијег властелина у земљи. Његовим доласком на чело манастира започели су обимни радови на реконструкцији и ширењу манастира. На ново је изграђен цео западни део манастира, укључујући и цркву Свих Светих, Спаски сабор, источни део са келијама за монахе, северни са храмом посвећеним Воздвиженију Часног Крста. У јужном делу саграђен је болнички комплекс и на послетку 1841. велики звоник по пројекту Карла Росија.
Нови проблеми за манастирско братство и сам манастир уследили су након Октобарске револуције у Русији 1917. године. Четири године касније манастиру је одузета сва имовина, а током наредних неколико година забрањен је рад свим манастирским црквама. До гдине 1928. опстала је једино црква Часног Крста, док је 5 преосталих манастирских храмова уништено. У периоду од 1932. до 1941. манастирски комплекс је служио као старачки дом. Потпуно уништење манастир је доживео током фашистичке окупације у Другом светском рату.
Након рата манастирски комплекс је служио углавном у цивилне сврхе и ту су се налазили стамбени објекти, пошта, трговине, средња школа и факултет, трговине и уметнички салон.
Манастир је враћен Руској православној цркви тек 1991. године након слома комунизма у Совјетском Савезу и од тада трају радови на његовој интензивној обнови и рестаурацији. Монашка заједница поново је успостављена 1995. године, док је 10 година касније 2005. године у оквиру манастира са радом почела и богословија.
Новгородски Јурјев манастир представља и важан извор историјских информација о средњовековном Новгороду, али и осталим руским земљама. У манастиру је настао чувени „Први новгородски летопис“ (рус. Новгородская первая летопись) који се детаљније бави историјским и другим подацима о том подручју у периоду између 1016. и 1471. године. Пергаменти тог летописа данас се чувају у националном историјском музеју у Москви.